Meka priča u prašini iza

Bosim nogama kupim prašinu sa seoskog puta. Mekano gazim.

U daljini se čuju petlovi, večito budni. Rano je jutro.

Misli mi plutaju,  daleko od današnjice, u samo središte  detinjstva.

Bose noge i krupa, koja počinje da skuplja deliće prašine. A mi deca klečimo dok ucrtavamo puteve do gradova u koje nikada nismo stigli.

Prenuh se namah. Majka me pozva. To nisu moja sećanja. Gradsko sam dete. A ni majke nema, dve godine već.

 

Advertisements

Kao

Zalepiću sliku Sunca na svoja vrata. Kad budeš krenuo, ponesi naočare. Sačekaće te i komadić plavog, kao da je oduvek tako bilo.

Skuvala sam kafu.

Sipam u šolju sa lotosovim cvetom i u onu drugu, sa stisnutom pesnicom, otporašku.

Ja ne pijem kafu.

Crtam po talogu.

Treba mi nešto žestoko, oporo il’ gorko da bih otvorila vrata.

Vremenski prelaz

Zašlo je Sunce iza najvišeg brda i kakve to veze ima sa bilo čim što se desilo danas.

Ako ovih dana osetite da vas boli zglob desne ruke ili leve, ako ste levoruki, nemojte ići lekaru. Lekar tu više ne može ništa. Vi ste sami sebi presudili. Desna ruka vas boli zato što ste glasali za krivog. Ako ste glasali levom, to je zato što ste levaci.

Sakupljači smisla i besmisla

Ljudi vuku razna kolica, navarene prikolice za bicikle… Sakupljaju sekundarnu sirovinu. Bore se za život. Drugi se bore za život skupljajući ostatke hrane iz kontejnera.

Ladno sam videla ženu koja u zidarskim kolicima gura neke gajbice, naređane jedna na drugu, pune raznog povrća. Onda se  smesti ispred neke prodavnice i prodaje.

Ima nekoliko godina kako mi reče jedna komšinica, onako u prolazu, da sakuplja plastične čepove za neku od humanitarnih akcija.

Svakog dana šalju se smsovi za razne akcije, za ovog, onog, za ovu i onu osobu.

Ljudi iz mog okruženja sakupljaju račune. Hoće stan, kola, putovanja…

U životu nisam videla toliko sakupljača.

A ja? Pa, počeh da sakupljam dane bez inspiracije.

Već se nazire da će to biti odlična kolekcija iako se relativno kratko bavim tim poslom.

Ne znam za vas ali ja ne….

“Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!…“ (to jest, danas)
(Danga, R. Domanović, odlomak iz pripovetke nastale pre više od 110 godina) 🙂

Zašto više ne pišem bajke u duhu vremena

Vreme kada su se još ispunjavale želje, bilo je vreme našeg detinjstva. Živeći u uzbudljivom svetu mašte, bili smo zastićeni od stvarnosti, imali smo svoju istinu, koja se razlikovala od istine odraslih. Pričati i stvarati nove bajke bilo je lako, a kako i ne bi, bili smo deca koja još nisu upoznala ’’istinite’’ slike života. Sa nama je lebdela magija, verovali smo u nju. Stvarali smo zamišljeni svet, u kome dobro uvek pobeđuje zlo. 

Sada znam da je pisanje bajke mnogo težak posao, jer mi, odrasli, živimo u ograničenom svetu stvarnosti. Na putu odrastanja izgubili smo čaroliju i sve nam je teže da se suočimo sa problemima. A opet, naš život sve više liči na bajku s tužnim krajem.

Carevo novo carstvo

Bio jednom jedan car, koji je od svog oca nasledio veliko i lepo  carstvo.

Nije bilo lako upravljati tolikim carstvom, pa mu je u tom složenom poslu pomagala verna žena.

Čuvao je negde car zbirku recepata, koju mu je takođe ostavio otac. Knjiga se zvala Kako vladati zemljom i ostali recepti. Ali, kako to već biva, ukusi se menjaju, a sa njima i sistemi kuvanja.

Okupi tako car, jednoga dana, svoje dvorane i reče im da jedino on, njihov car, zna šta je najbolje za njih i narod, pa naredi da svi u carstvu kuvaju samo po njegovom receptu.

Jelo beše pomalo gorko, ali se narod ubrzo priviče na taj ukus, pa poče da hvali cara i da se divi njegovoj pameti i umeću. I sam car se sebi divio, pa se toliko uobrazio da ni sa kim više nije hteo da razgovara. Satima je šetao po dvoru i razmišljao o novim sastojcima koje bi mogao da doda jelu, ne bi li bilo gorče, jer – narod je tako voleo.

Već je rečeno da je caru u poslu pomagala njegova verna žena, ali se on teška srca odvajao od varjače, pa je carici ostalo samo da dodaje začine.

Jednoga dana, u grad stigoše nekakvi strani trgovci, koji sa sobom donesoše ekspres lonac i novu tehnologiju kuvanja. Za veoma kratko vreme po carstvu se proširi vest o čudnom loncu koji  prilikom kuvanja  zviždi i ispušta paru. Skoro svi poželeše da ga isprobaju.

Car se odlučno usprotivio ideji, zabranio je prodaju čudne sprave, a sve one koji su pomislili na nov način kuvanja proglasi izdajnicima i, zajedno s trgovcima, protera ih iz carstva…

 

Priča je objavljna u knjizi “Bajka u zemlji medija“ (samo za odrasle), u Beogradu 1998. godine.

Тekst i podtekst

Glas iz mase*

Ni sama ne znam zašto sam setila baš ove priče. Možda, zbog lošeg raspoloženja prouzrokovanog depresivnom knjigom, koju sam upravo završila. Možda, zbog lošeg televizijskog programa. Možda, zbog kiše koja često pada poslednjih dana. I sreća u nesreći je što nema magle, jer bi se već neko dosetio šta da nam proda, početkom ove godine, da se slučajno ne opustimo.

Glas iz sive mase: Vreme je za prolećni umor.

Ja: Šta kažeš?

Glas iz sive mase: Kažem, vreme je za prolećni umor.

Ja: Budibogsnama, pričaš svašta. Umesto da kažeš nešto lepo, ti me podsećaš na bol u zglobovima, ‘’nekako s proljeća’’.

*Magla

Ovu priču napisao sam tokom protestnih šetnji 1996/97.
Priča je objavljena u aternativnom vodiču kroz Beograd,
izdatom pod naslovom „Beograd u srcu planete“  (BEOGRAFITI, jun 1997)

Indijanci sa krajnjeg severa Amerike, čiji potomci i danas naseljavaju Aljasku, imali su surov način kažnjavanja prestupnika: ako bi plemenski savet tako odlučio, nesrećnika su svi po dogovoru ignorisali i gledali kroz njega, kao da čovek uopšte ne postoji. Dogadjalo se da jadnik i sam posumnja u svoje postojanje, i to je bila prva faza ludila.

Zapravo ne znam zašto mi je to baš sad palo na pamet. Jesam malo promrzao, ali sad sam obukao suvu odeću, cipele mi se suše pored peći, a ja iz toplog kreveta buljim u ekran i pijem čaj.

Na prvom programu je meteorološki izveštaj: kiša i magla. Snimatelj je bio umetnički nastrojen, vidim valer krovova u magli, snimljenih verovatno sa nekog visokog sprata Beograđanke. Ništa ne uznemirava ovu idiličnu sliku, osim glasa spikerke i moje svesti o tome da se baš u trenutku snimanja ovih kadrova, ispod vidnog polja kamere kretala beskrajna reka ljudi. Na pedalj ispod donje ivice mog televizora, čini mi se da vidim promrzlu gomilu, koja traži pravo na formalno postojanje.

Indijanci su svakako bili dobri psiholozi kad su došli na ideju da ignorisanjem slome jednog čoveka, ali ignorisati dvesta hiljada ljudi – e, za to treba biti genije.

Darko Kocjan