Račun za telefon

Pitala se kako će dokazati da je telefon njen. U njemu nije bilo nijednog broja, nijednog poziva, nijedne slike.  Imala je račun.

Ipak  je otišla u policiju i prijavila nestanak telefona. Pokazala je račun. Policajac koji je razgovarao sa njom čudno je pogledao.

  • Jeste li sigurni da je to taj račun?
  • Ovo je jedini račun koji imam.
  • Kad ste primetili da nema telefona?
  • Odmah po dolasku u hotel, legla sam da spavam. Kad sam se probudila, telefona nije bilo.
  • Verovatno ćete se iznenaditi ali ovo je račun za magnum 357.

Odmahivala je glavom, tvrdeći da nema revolver.

  • Dajte da proverimo vaše prste.

Test je pokazao da je koristila poštolj. Zadržali su je u stanici preko noći.

Forenzičari su otišli u hotelsku sobu da izvrše uviđaj. U sobi nije bilo krvi, mada je bila u neredu. Nastradala je samo “pegla za kosu“.  Neko je brzo napustio sobu sa pogledom.

 

 

Advertisements

Na kasi

Prodavnica prepuna. Rade dve kase. Toliko ih ima. Neka žena navodno vodi dijalog sa  detetom. Nisam mogla da ocenim da li je majka ili baba. Svejedno, dete je nevaspitano. Prosulo je kiselo mleko, a majka ili baba mu preti da će da plati štetu. Dete cvrči. Kaže da neće. Naravno, to je predstava za publiku da ne bi ONA platila. Nije dete krivo. Scena dugo traje, a red se otegao. Dečko ispred mene drži gajbu piva i odozgo punu torbu i pokušava da izađe napolje. Ali, ne može od majke ili babe. Pošto ona ne primećuje da je zaustavila saobraćaj, dečko je zamoli da se malo pomeri  da može da  izađe. Naravno, ona odmah počinje da se obraća detetu.

  • Sklon’ se se vrata, vidiš da čika drži teške stvari i ne može proć’  “odtebe“.

I pošto je dečko nekako uspeo da otvori vrata, majka ili baba i dete izađoše iz prodavnice, zatvarajući vrata za sobom. Dečko ostade ukopan u mestu, ne mogavši da veruje svojim ušima a bogami i očima i rukama.

Bivša priča o nama

Evo me opet u “fazi“ (bez nule) “nijeminišta“, samo ne znam šta mi je. Uglavnom, dobro mi je. I to je za sada dosta.
Dok čekam da otkrijem “štamije“, pišem priču o nama. I, priznajem da nemam pojma kakva će priča biti. Jer, ti si sasvim neobičan ili te je tako vidim. Mada, priznajem i da sam, možda, dopustila da me ubediš u to. Najlakše me je ubediti kad želim da verujem. Mada, ti znaš, priznanja mi ne idu najbolje.
No, ko zna šta ću još noćas priznati. Malo me “povuče“ atmosfera, malo gledanje u monitor, ponovno iščitavanje prepiske. Traženje potvrde da je i tebi “stalo“. Ili, možda, traženje da si zaista taj neko poseban i jedinstven.
Bilo bi lepo da je sve prosto i da možemo da živimo ‘srećno do kraja života’, baš kao u bajci. Ali, život ne nalaže ništa nije tako jednostavno i lako. Sve je mnogo, mnogo daleko od prostog.
Možda ću jednoga dana čestitati sebi na iskrenosti prema tebi, prema njemu i prema svima… Možda. Najaviše prema sebi.
Možda samo uzalud odbijam da primetim kako se sa mnom nešto dešava. Nešto kao odbijanje da prihvatim mogućnost življenja na drugačiji način.

Čekaj! Zar priča ne treba da ima fabulu, a ova naša se razvukla na nekoliko godina i stotine ispisanih strana. Milioni telefonskih impulsa su za nama. Ne žalim se jer mi to podgreva maštu i pretvara zbilju u san. Ne završava se razgovor kad spustim slušalicu. Ne. I dalje vodim borbu sa tobom. Moj mozak odbija da primi impulse koje ne želi ili ih je primio a neće da prizna. I ko zna šta je tačno?! Ne znam je samo početak saznanja, a ja sam ga baš željna. Razmišljam o tome šta JA mogu da dam. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Ništa dovoljno dobro što bi te zadržalo u mojoj virtuelnoj blizini. Za sada virtuelnoj. Mene je lako zadržati jer nemam kuda da odem.
Nego, ništa od naše priče večeras. I ko zna kad će je biti. Mada, opet priznajem, po 100. put, večeras, volela bih da mogu da je napišem. No, nemam dovoljno opipljivih dokaza. Ma, šta nema dovoljno!? Nemam uopšte!

Ipak i dalje ne prestajem da verujem u TO da mora da se iskaže ono što se oseća da bi bilo viđeno, kao što ne prestajem da verujem da su muškarci odlični scenaristi za svoja zadovoljstva. I svaku stvar, čak i onu najmanju, pretvaraju u svoju pobedu. Hedonizam pobeđuje na kraju svega. Čak i su zadovoljni što su nešto uspešno priveli kraju. Ja, lično, mislim da je to strašno jer pripadam renesanom pogledu na stvari koje muškarci zovu seksom.
Mada, nije uvek tako jednostavno. Jer, nisam ni ja skroz nedužna. Iskoristim nešto iz njihovog hedonizma. Kao i sada dok ovo pišem. (Pazite, žene, hedonisti su oko nas. (da ne kažem, muškarci).) I tako… do nekog sledećeg hedonističkog poteza kome se radujem od srca.

S ljubavlju,
5. Strana Blica

Slučajni prolaznici

I prođe pored mene

Dodirnusmo se u prolazu

Dotaknusmo se mislima na tren

A onda nastavismo put

Ne pogledavši se nijednom

Kad reč zamre

Umro si ne rekavši da li da te čekam.

Umro si a iza tebe nije ostala nijedna reč za mene.

Ne znam. Možda si hteo baš meni da kažeš nešto. Ali, nisi. Samo si umro.

A ja i dalje čekam onoga, koji nikada neće stići.

Dok čekam tebe u senci svoje senke

Dok čekam tebe, sve se promeni. Zidni sat stane. Stvari poprime drugačiji oblik. Previše ih je. Zavese nemaju odgovarajuću boju.

Razuzdane pertle ne nalaze svoje mesto u patikama.

Najzad, Sunce zađe za oblak. Posle samo nestane. A ja i dalje tražim razlog da čekam, onog koga neću dočekati.

Za dobro jutro – Stumblin’ In

Our love is alive, and so we begin
Foolishly laying our hearts on the table
Stumblin’ in
Our love is a flame, burning within
Now and then firelight will catch us
Stumblin’ in

Wherever you go, whatever you do
You know these reckless thoughts of mine are following you
I’m falling for you, whatever you do
‘Cos baby you’ve shown me so many things that I never knew
Whatever it takes, baby I’ll do it for you

  • Календар

    • септембар 2019.
      П У С Ч П С Н
      « авг    
       1
      2345678
      9101112131415
      16171819202122
      23242526272829
      30  
  • Претрага