Sebi

Kako je samo strašan bio onaj momenat kad je  shvatila koliko su ljudi samoživi. Kad je shvatila svoju besmislenu žrtvu. Kad konačno shvatila da niko ne ceni njeno zalaganje iznad mogućnosti jer je samo u jednom momentu popustila i dala sto posto sebe a trebalo je dvesta.

Nikada nije naučila da mrzi druge. Uvek je mrzela samo sebe jer je dozvoljavala da joj se stvari dešavaju. Čak i kad je govorila da nikad više neće dozvoliti da se dese. Ponekad je izgledalo da je zaboravila sve te stvari.  Ali, nije. Samo bi odjednom isplivale odnekud. Tada je sebe mrzela još više.

Ne znam da li je ikada oprostila sebi sebe. Mislim da nije.

Advertisements

Kažu da će biti lepo vreme za vikend, ako ne padne kiša

Kažu da pada kiša.  Ipak, gledam kroz prozor jer me mrzi da izlazim. Ako OVI kažu da ne pada, onda ne pada.  Dakle, pada. Garantovano sunce nije ogrejalo. Dakle, greje i  čini se da je lepo vreme. Ono, jes’ da su oblaci prilično tamni, ali lepo je i sunčano.

Nikad nije bilo lepše, jer ONI pre OVIH su krali lepo vreme i samo nam pakovali kišu, a bogami i grad. Pogotovo kad dođe vikend. Sad bar znamo da će nas OVI uvek uredno obaveštavati o vremenskim (ne)prilikama.

 

Možda će stići

“Uđite“, rekao je i uđoh.

“Sedite“, rekao je i sedoh.

“Boli Vas nešto“, pitao je.

“Boli“.

“Šta“, pitao je opet.

“Sve“.

“Nemamo  lek za sve“, rekao je, “dođite sutra, možda će stići“.

Običnost

U moje društvo dolaziš obučen u običnost.
Krećeš se običnim korakom bez primisli da se nekom dopadneš.
Dok se drugi trude da govore nerazumljivim jezikom, ti na običan način kazuješ komplikovane stvari.

Jednom rečju, ti si onaj koga sam oduvek čekala. Samo, nema te.

Uobičajeno

Kao i svakog jutra, jaja na oko, malo čvaraka i, naravno, malo rena.

Kao i svakog jutra, politika, feljton –  iz tajnih arhiva udbe, jedna dopola  lula i ibrik pun kafe.

Kao i svakog jutra, komšija Ibro udara u šargiju.

Samo ona više nije tu, kao i svakog jutra.

Senka

Napokon su odavno izbledele crte počele da se gube. Svakog dana po jedna crta lica. Ostao je samo još treptaj oka, koji se ponekad javi u momentima jutarnjeg buđenja. A ja i dalje često sanjam da sanjam da se budim u snu.

Meka priča u prašini iza

Bosim nogama kupim prašinu sa seoskog puta. Mekano gazim.

U daljini se čuju petlovi, večito budni. Rano je jutro.

Misli mi plutaju,  daleko od današnjice, u samo središte  detinjstva.

Bose noge i krupa, koja počinje da skuplja deliće prašine. A mi deca klečimo dok ucrtavamo puteve do gradova u koje nikada nismo stigli.

Prenuh se namah. Majka me pozva. To nisu moja sećanja. Gradsko sam dete. A ni majke nema, dve godine već.