Linija

Razmišljao je o tome kako je lako kuvati. Dodaje se polako nešto sitno seckano. Potom, začini. Meša se polako drvenom varjačom i ne razmišlja se. Sve se radi mehanički, a ipak, na kraju, ispadne dobro. Hm… Zar sve ostalo postaje toliko komplikovano, do juče tako jednostavno?

Umesto pohovanih tkvica, treba napraviti uštipke sa tikvicama. Lepše, brže, izdašnije, lakše…

Svestan želje da popije celu flašu piva od 2l i podsvesne činjenice da to nije dobro, uticalo je na odlaganje odluke. Smenjivale su se dobre i loše namere. (To be or not to be that is the question.)

Tako je tanka bila linija između  te dve suprotne činjenice.

salvador-dali-painting-02

Glad

Dugo je trljao žuljevite, ispucale i izgrebane šake domaćim sapunom. Ali, nije uspevao da skine prljavštinu taloženu, dugi niz godina, u svaku poru i svaku brazdu, koja se uspešno saživela sa svakim ožiljkom  i, najzad, utopila u prirodno žutilo kože. Trljao je dok nisu počele da izbijaju kapljice krvi. Žurio je.  Na stolu je čekala krompir čorba, koju će za minut progutatii, onako,  iz šerpe. Bez hleba.

Uranjanje u odlazak

Stalno odlazim

Još uvek sam tu

Još uvek delim

Nevidljive poruke

Tvojim nevidljivim

Šakama

Nevidljive pozdrave

Nevidljivim usnama

Nije ni čudo što sam

Još uvek tu

Nevidljiva

Varna

Na samom centru njive, stajao je čičica raširenih ruku, slamene glave i šešira punog rupa. Pa, ipak, ptice su sletele  na njegovu staračku ruku pruženu u daljinu. Na njegovo izbrazdano lice. Na njegovu nešto kraću desnu nogu, savijenu u kolenu. Ptice ne traže mane u šupljinama stare karirane košulje i ne primećuju nagnutost desne ruke u odnosu na levu. Jedna, dve, tri, četiri… Dvanaest. Ukupno dvanaest vrana.

Sećanje su se odjednom probila kroz zategnutu masku Arsenijevog lica i dosegla do onog dana kada je na tom istom mestu našao Varnu pre  sedamnaest godina godina. Ležala je u strnjici kao da je razapeta na zamišljenu liniju krsta, načinjenu  pravilnim rasporedom dvanaest vrana.

Pre nego je Varna došla u njegovu kuću, govorili su sveznajući, videći, vidovnjaci, čudotvorci, proroci i mnogi drugi da sreće u ljubavi “neće da ima“, poroda “neće da ima“ i mnogo će se napatiti pre nego se skrasi na neko “njivče“. Nije razumeo taj proročki jezik. Krišom se smejao da ne primete jer su svi odreda bili sujetni i osetljivi na svoja proricanja.

Onda je upoznao Varnu. Sitnu, ćutljivu i tihu, sa očima crnim kao ugalj. Njegova majka, kao i sve majke iz tog kraja, bila je protiv te veze, pravdajući se time da ne poznaje familiju iz koje devojka potiče. Počela je češće da ide u crkvu, molila se i davala priloge crkvi. Uporno se pitala šta je zgrešila Bogu kad je tako kažnjava da ostane bez sina i bez sinovljevog poroda.

I stvarno, niko nije poznavao devojčinu familiju. Varna je bila Litvanka rimokatoličke ispovesti.

Arsenija niko nije mogao sprečiti da viđa Varnu. Čak ni očeve pretnje da će ga ostaviti bez imanja ako je uzme za ženu protiv volje porodice.

Mnogo godina kasnije, često su mu padale na pamet reči vidovite Gange da sreće u ljubavi neće da ima, da poroda neće da ima, da ništa neće da ima, na goloj zemlji će da ostane,  ako oženi strankinju crne kose i očiju kao u vrane.

Arsenije i Varna nisu mnogo razgovarali. Nisu imali vremena za priču, jer su od jutra do mraka naporno radili na zemlji a živeli u pomoćnoj zgradici za sluge.

Iako Arsenije nije verovao da će ga otac ostaviti bez ičega, posle njegove smrti, imanje je pripalo pravoslavnoj crkvi, a majka je otišla u manastir.

Niko nije znao šta se stvarno dogodilo te noći kad je Varna nastradala. Uprkos tome, svi  su bili ubeđeni da su umešane neke mađije. Sigurno  je na nešto “nagazila“, govorili su neki. Skolale su je nečiste sile. Šta bi, inače, radila u polju usred noći?

Ne mogu da govorim o predosećanju. O tome se ne govori. Bar, ne ja. A sve zbog prisutnog straha da će se obistiniti TO što me stravično plaši, ako budem spomenula bilo kome bilo šta. Zato se pritajim i spavam, u nadi da će proći dok sam nesvesna. Kao da ništa ne može da se dogodi dok spavam. I prođe. Zaista. No, ipak se dešavalo da me predosećaji ne varaju. Doduše, samo u prošlosti. Odavno sam posvađana sa nagoveštajima. Branim se svim sredstvima i opet preprečavaju mi put. Pokušavaju da me zaokupe. I taman kad pomislim da sam zavarala trag, salete me tamo gde ih ne očekujem, u sopstvenom utočištu. Tada shvatam da se moram suočiti sa mogućim užasom, ali opet odlažem… Odlažem, odlažem i smrtno se plašim…

Poslednji put ga je posmatrala kako, lakim korakom, izlazi iz dvorišta otvarajući drvenu kapiju, prvo podižući metalni poklopac, koji je ulazio u žljeb, potom povlačeći kvačicu ulevo. Stara kapija sa zastarelim mehaniznmom toliko puta je pravila problem znanim i neznanim gostima, koji bi uvek uz uzvike negodovanja ili psovanja pokušavali da otvore i uđu ili izađu iz dvorišta.

Dobra je to kapija, pomislila je. Samo je trebalo osvežiti nekom veselijom bojom. Kapija je dobra, baš zbog sitnih začkoljica na zastareloj bravi. Ali, ogradu treba menjati.

Mada se često pitala, ima li smisla dizati ograde, bilo žičane, betonske, od cigle, metalne… U nekom drugom raspoloženju, volela bi trnovu ogradu visine tri metra.  Ali, ništa je ne može zaštiti. Baš ništa.

Nedugo posle Arsenijevog odlaska, zatreperila je radost u grudima. Zaigralo je nešto pod srcem i  prvi put posle dugog niza godina, na samim krajevima usana, pojavio se blagi smešak. Varna je znala da u njoj raste život.

Stajala je pred kućom.

Htela je da potrči za Arsenijem i saopšti mu radosnu vest ali noge su joj bile teške. Htela je da vikne njegovo ime ali nije imala glasa.

Ubrzo se  srušila.

Arsenije je našao na sredini jalove njive. Ležala je kao da je razapeta na zamišljenu liniju krsta, načinjenu  pravilnim rasporedom dvanaest vrana. Na licu je imala blaženi osmeh.

Sreću nije imao, poroda nije imao. Imao je samo malo parče zemlje i strašilo na koje su svakog dana sletale vrane.

Не бринем више

Одједном ми се све помутило у глави, а у ствари, лежим на ливадици пуној шаренила. Око мене нешто лети, све неке зујалице, пчеле и осице. Млатим рукама лево и десно. Кад, мало боље погледам – оно лептирићи. Дивни мали, плави, жути…

Покушавам да устанем, али слаба вајда, нека жена у белом рече ми да морам да лежим неколико дана. Где сам, питам је. У болници, зар се не сећате? Сећам се, рекох, иако појма немам шта се десило. Ништа не брините, остаћете на посматрању неколико дана. Сестро, које је ово одељење, опет питам. Ви сте на психијатрији, сад ће стићи доктор Лаза, ништа не брините.

Нећу да бринем, мислим нешто, што да бринем кад ће доћи Лаза Лазаревић.

Najkraće priče 2015

U Zborniku kratkih priča “Najkraće priče 2015“ objavljena je i moja priča “Kao i obično“ u izdanju IK “Alma“.

Priča je objavljena i ovde na blogu u junu 2013. godine.

P. S.

Ni sama ne znam zašto sam setila baš ove priče. Možda zbog lošeg raspoloženja koje je prouzrokovala depresivna knjiga koju sam upravo završila. Možda zbog lošeg televizijskog programa. Možda zbog kiše koja često pada poslednjih dana. I sreća u nesreći je što nema magle, jer neko bi se već dosetio šta da nam proda početkom meseca  da se slučajno ne opustimo. 

Šest stihova

Okupana jezom,

skrivenom u strahu,

pokrivena samo

pocepanim bolom,

tražim jedan osmeh

da ogrnem  srce.

andre-kohn