Bezazleno

Počelo je bezazleno. Valjalo se kao grudva snega, koja je postajala sve veća spuštanjem niz brdo. Samo, ovo nije bilo brdo. Bila je to planina. Samim tim i grudva je bila tolika da je niko više nije mogao ignorisati kad se zaustavila u podnožju. Ljudi, koji su tu živeli, plašili su se.

A onda je iznenada granulo sunce i grudvetina je počela da se topi. Ljudi su i dalje strahovali.

Mogu li bolje

Moji prsti čeznu za nekom novom tastuturom na kojoj bi lakše kuckali. Recimo, samo vrhovima dodirivali a slova bi se na ekranu videla. Ili da samo blago treperi iznad tipki i opet slova su na ekranu u nekom dokumentu. Čeznu prsti, odavno, ali mozak ne prima tu informaciju, jer, u stvari to bi trebalo obrnuto. Da moj mozak šalje impuls mom prstu, jednom, drugom, trećem, i tako uposliti svih osam dok palčeve ostavljam za space. Desni palac više udara space dok prsti leve šake brže kuckaju slova. Najmanji prsti ne rade gotovo ništa. Odmah ćete znati da mi daktilografija nije bila predmet u školi. Jer tamo se jasno zna asdf, mali, domali, srednji i kažiprst leve ruke, a jklč, kažiprst, srednji, domali i mali prst desne ruke.

Moraću bolje i brže ako želim da smislim novu priču. Moraću da želim. 

Ovaj dan je dan kao i ostali

Ako je tačno da je ovaj dan kao i ostali, čemu iščekivanje nečega? Čemu nervoza u stomaku? Čemu potreba za igranjem? Možda i za pevanjem. Ko zna?! Nije zbog praznika, sigurno. Mora da je nešto drugo. Kao. Onda, odjednom oči mi zasuze. Kao da bih plakala. Ne znam zašto. Jer, svakog dana me raduju male stvari. O velikim i ne razmišljam.
Pogled mi doseže iza sedme gore preko sedmog brda i tu se zaustavlja. Jer, dalje nema dalje. Jer, tu je mesto za poslednji pogled. Smestiću ga tu i sačekati da prođe to što treba da prođe. Posle će biti lakše. Valjda. Možda i neće. Ne znam. Ali, proći će.

Običan dan

Narator: Ovo je priča o jednom običnom danu.

Priča: Ne želim da bude običan dan.

Pisac: Danas je mnogo dosadno. Zato ću radnju smestiti u jedan kišovit dan.

Narator: Ovo je priča o jednom kišovitom danu i običnim likovima.

Likovi: Ne želimo da budemo obični.

Sufler: (Napiši da su neobični.)

Pisac: Dobro.

Narator: Ovo je priča o jednom kišovitom danu i neobičnim ljudima.

Prva scena

On: Ovo nije vreme za nas.

Ona: Ovo nije vreme za nas?

On: Ovo nije vreme ni za koga.

Ona: Ovo vreme je za smrt.

CEMB_strozzi_10_09

Nevidljivi ljudi u raskoraku

Znam da me vidite ali ipak prikrivate činjenicu da sam tu, iza dvostranog ogledala. Ispitujete, procenjujete i kladite se na stepen moje izdržljivosti u takozvanom nevidljivom stanju. Svakog dana po dva puta proveravate da li mi je svaki korak, od ukupno pedeset, do mesta ulaska u zatvorenu jedinicu, iste dužine. Da li je svaka vlas na svom mestu. Da li leva i desna ruka prave isti zamah u raskoraku. Da li je svaka reč izgovorena po dva puta. Onda, pedeset koraka nazad.

Svakog dana se smanjujem pod težinom torbe, koju osećam na svojim ramenima. Kad se teret izjednači sa mojom težinom, shvatićete koliko zaista nevidljivi možemo biti svi. 

vladimir_kush

Ponovo radi bioskop

U čast filma “Maratonci trče počansi krug“ i zahvalnost reditelju Slobodanu Šijanu i scenaristi Dušanu Kovačeviću za čuvenu repliku, parafraziram – ponovo rade prodavnice, piljarnice, krojačnice… Te tako, jednog lepog vanrednog dana uputih se kod krojačice.

– Želim da mi sašijete odelo, rekoh.

– Kakvo odelo želite, upita krojačica.

– Želim odelo po meri, ponovo rekoh.

– Aha, reče ona, takvo odelo već imam.

– Kako možete imati odelo za mene kad mi nikada niste uzeli meru?

– Ihaj, reče ona, imam ja i carevu meru!

U tom momentu odlučih da mi takvo odelo nije potrebno.

Kompozicija Mrtva priroda sa čovekom

Gledam iz svog ugla u vaš ugao. Ne vidim bogznašta.

Na stolu mrvice hleba. Vrapčje je vreme.

Suvi cvetovi bačeni u ugao predsoblja. I prevrnuta saksija.

Pocepana zavesa našla je put do poda.

Čovek na krevetu ne zna zašto je tu.

Polomljeno okno okupano kulminacijom svetlosti.

Probudi se, nešto se dešava

I  irisi su se probudili

U tvom oku nesnom ispunjenim

Probudio se i vetar

U kosi raščupanoj

U tri boje

U tvojim dlanovima miruju leptiri

Na tvojim usnama počiva

Odsjaj  Kasiopeje

Probuđena sam i jača

Zato se svetim

Svim tvojim

Stihovima kletim

Marina II

U mom životu su bile dve Marine, koje su završile život pod tragičnim okolnostima. Ovo je priča o drugoj Marini.

Pre nekoliko godina, sretoh na ulici,  školsku drugaricu iz detinjstva. Nisam je odavno videla, izgubila sam je iz vida, a samim tim i  jedva prepoznala. Međutim, ona poče priču kao da je osnovna škola bila juče.

U stvari, povod za priču je bilo ubistvo. Naime, njen brat je ubio svoju trudnu ženu. A ona je svakom, koga bi srela, objašnjavala kako nije on kriv, kako se umešao nečastivi i nečasne sile, te sekta, i sve tako nešto. Ne sećam se šta sam joj tačno rekla. Možda, kako nije ona kriva za to. Ili, ne može ona da odgovara za njegove postupke. Ili nešto slično. Znam da joj je bilo teško. Ali, još teže je bilo porodici ubijene žene.

Ne mogu sa setim kad sam počela ozbiljno da razmišljam o tome šta je ispavno a šta ne, ali znam da mi je oduvek bilo važno da budem pomirena sama sa sobom. Zato poslednjih godina više obraćam pažnju na svoje, a manje na postupke drugih. Zato i nisam mogla da verujem u priču da nije on kriv, nego neko ili nešto. Teško mi je bilo da poverujem jer sam ga poznavala.

Sa druge strane, mrzim trenutke kada sam slaba. Ili sebe u tim trenucima? Zato i druge, kad su slabi, posmatram na drugačiji način.

P.S.

Svaka sličnost sa zločinom, koji se zaista dogodio, namerna je, iako mi nije namera da nekog povredim. No i danas, posle toliko godina, proganja me ova priča.

 

Danga (početak i kraj)

Snio sam strašan san.

Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. ‘Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna.

Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. „Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!“ pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

– Prostak! – izgovorim jetko i pljunem pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.

Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

* * *

* Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: – Šta hvalite vašeg Leara?… Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh… Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.

„Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!“ pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

Radoje Domanović

 

E, moj Radoje. Svašta i ti sanjaš. A umalo da dosanjaš.