Danga (početak i kraj)

Snio sam strašan san.

Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. ‘Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna.

Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. „Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!“ pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

– Prostak! – izgovorim jetko i pljunem pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.

Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

* * *

* Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: – Šta hvalite vašeg Leara?… Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh… Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.

„Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!“ pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

Radoje Domanović

 

E, moj Radoje. Svašta i ti sanjaš. A umalo da dosanjaš.

Krojač

Sečem deo zgrade da ubacim prozor u svet, plavi pogled prepun svetlosti u noćima bez sna i noćima u snovima započetim. Sečem, seckam, krojim i uklapam. Odlično mi ide.  Šteta što je sve san.

Odjednom, pogledam kroz prozor i ne vidim ništa, otvorim vrata i ne vidim ništa, pokrećem usne – ne izlazi glas. Budim se uz krik. Neko drugi, umesto mene, u mom snu, i vrišti i kroji i uklapa san u san.

I nikad kraja snu u snu.

 

 

Ja ne nosim haljine

Šta obući?

Ospod hrpe neopeglanih i neodloženih stvari, još od krečenja i sređivanja novog ormara, virio je kraj crnog materajala sa belim tačkicama. Izvukoh. Mamina haljina!

Obukoh je onako neopeglanu. I evo me u njoj čitavo jutro u društvu sa majkom.

Paradoks

Umem ponekad da sanjam gluposti. Čuj, umem!

Eto, pre neku noć sanjam.

Slušam vesti. Javlaju je da je neki čovek, potpuno izlečen od korone, otpušten iz bolnice. Čim je ušao u kuću, umro je. Kažu, umro je od sterilnog prostora.

Bolje da je umro od života.

Digresija

Litohoro – Zevsovo kupatilo.

Među bogovima – boginja. Ona prava. Ovčja. Varičele. Variola vera.

Među jude. Među zviri i beštimje – On.

Sve je tu. Nadohvat. Ali, neuhvatljivo. Gubi se polako u toplom treperavom vazduhu iznad pločnika. Učini mi se da je On. Baš On, među gomilom. Ali ne može biti.

Treba biti iskren i priznati sebi da nikada i nije  bio On. Bila je to prikaza, koja nestaje među jude, među zviri i beštimje. 

Dobre vibracije

Treba mi malo pozitivnih vibracija. Na um mi padoše  Vibracije,  radio emisija koju je uređivao i vodio vodio Sloba Konjović. Pade mi na pamet i pozitivni ludak Zoran Modli, tip koji je u studio uletao na improvizovanoj lijani ili je emisiju vodio iz aviona, kojim je pilotirao. Zatim, tu je i Jura Stublić i stihovi Neka struje melodije, nada generacije, dobre vibracije…

Gde nestadoše dobre vibracije?

Za sve ovo vreme jedino moja jazica kobasica, moja Mila ne zaboravlja da šalje mnogo dobrih vibracija.

 

 

 

Igra očiju

Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim jos samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni jos ne čekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeci usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljitih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

Elias Canetti

Račun za telefon

Pitala se kako će dokazati da je telefon njen. U njemu nije bilo nijednog broja, nijednog poziva, nijedne slike.  Imala je račun.

Ipak  je otišla u policiju i prijavila nestanak telefona. Pokazala je račun. Policajac koji je razgovarao sa njom čudno je pogledao.

  • Jeste li sigurni da je to taj račun?
  • Ovo je jedini račun koji imam.
  • Kad ste primetili da nema telefona?
  • Odmah po dolasku u hotel, legla sam da spavam. Kad sam se probudila, telefona nije bilo.
  • Verovatno ćete se iznenaditi ali ovo je račun za magnum 357.

Odmahivala je glavom, tvrdeći da nema revolver.

  • Dajte da proverimo vaše prste.

Test je pokazao da je koristila pištolj. Zadržali su je u stanici preko noći.

Forenzičari su otišli u hotelsku sobu da izvrše uviđaj. U sobi nije bilo krvi, mada je bila u neredu. Nastradala je samo “pegla za kosu“.  Neko je brzo napustio sobu sa pogledom.

 

 

Na kasi

Prodavnica prepuna. Rade dve kase. Toliko ih ima. Neka žena navodno vodi dijalog sa  detetom. Nisam mogla da ocenim da li je majka ili baba. Svejedno, dete je nevaspitano. Prosulo je kiselo mleko, a majka ili baba mu preti da će da plati štetu. Dete cvrči. Kaže da neće. Naravno, to je predstava za publiku da ne bi ONA platila. Nije dete krivo. Scena dugo traje, a red se otegao. Dečko ispred mene drži gajbu piva i odozgo punu torbu i pokušava da izađe napolje. Ali, ne može od majke ili babe. Pošto ona ne primećuje da je zaustavila saobraćaj, dečko je zamoli da se malo pomeri  da može da  izađe. Naravno, ona odmah počinje da se obraća detetu.

  • Sklon’ se se vrata, vidiš da čika drži teške stvari i ne može proć’  “odtebe“.

I pošto je dečko nekako uspeo da otvori vrata, majka ili baba i dete izađoše iz prodavnice, zatvarajući vrata za sobom. Dečko ostade ukopan u mestu, ne mogavši da veruje svojim ušima a bogami i očima i rukama.

Bivša priča o nama

Evo me opet u “fazi“ (bez nule) “nijeminišta“, samo ne znam šta mi je. Uglavnom, dobro mi je. I to je za sada dosta.
Dok čekam da otkrijem “štamije“, pišem priču o nama. I, priznajem da nemam pojma kakva će priča biti. Jer, ti si sasvim neobičan ili te je tako vidim. Mada, priznajem i da sam, možda, dopustila da me ubediš u to. Najlakše me je ubediti kad želim da verujem. Mada, ti znaš, priznanja mi ne idu najbolje.
No, ko zna šta ću još noćas priznati. Malo me “povuče“ atmosfera, malo gledanje u monitor, ponovno iščitavanje prepiske. Traženje potvrde da je i tebi “stalo“. Ili, možda, traženje da si zaista taj neko poseban i jedinstven.
Bilo bi lepo da je sve prosto i da možemo da živimo ‘srećno do kraja života’, baš kao u bajci. Ali, život ne nalaže ništa nije tako jednostavno i lako. Sve je mnogo, mnogo daleko od prostog.
Možda ću jednoga dana čestitati sebi na iskrenosti prema tebi, prema njemu i prema svima… Možda. Najaviše prema sebi.
Možda samo uzalud odbijam da primetim kako se sa mnom nešto dešava. Nešto kao odbijanje da prihvatim mogućnost življenja na drugačiji način.

Čekaj! Zar priča ne treba da ima fabulu, a ova naša se razvukla na nekoliko godina i stotine ispisanih strana. Milioni telefonskih impulsa su za nama. Ne žalim se jer mi to podgreva maštu i pretvara zbilju u san. Ne završava se razgovor kad spustim slušalicu. Ne. I dalje vodim borbu sa tobom. Moj mozak odbija da primi impulse koje ne želi ili ih je primio a neće da prizna. I ko zna šta je tačno?! Ne znam je samo početak saznanja, a ja sam ga baš željna. Razmišljam o tome šta JA mogu da dam. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Ništa dovoljno dobro što bi te zadržalo u mojoj virtuelnoj blizini. Za sada virtuelnoj. Mene je lako zadržati jer nemam kuda da odem.
Nego, ništa od naše priče večeras. I ko zna kad će je biti. Mada, opet priznajem, po 100. put, večeras, volela bih da mogu da je napišem. No, nemam dovoljno opipljivih dokaza. Ma, šta nema dovoljno!? Nemam uopšte!

Ipak i dalje ne prestajem da verujem u TO da mora da se iskaže ono što se oseća da bi bilo viđeno, kao što ne prestajem da verujem da su muškarci odlični scenaristi za svoja zadovoljstva. I svaku stvar, čak i onu najmanju, pretvaraju u svoju pobedu. Hedonizam pobeđuje na kraju svega. Čak i su zadovoljni što su nešto uspešno priveli kraju. Ja, lično, mislim da je to strašno jer pripadam renesanom pogledu na stvari koje muškarci zovu seksom.
Mada, nije uvek tako jednostavno. Jer, nisam ni ja skroz nedužna. Iskoristim nešto iz njihovog hedonizma. Kao i sada dok ovo pišem. (Pazite, žene, hedonisti su oko nas. (da ne kažem, muškarci).) I tako… do nekog sledećeg hedonističkog poteza kome se radujem od srca.

S ljubavlju,
5. Strana Blica