Program zaštite

Plašeći se da će jedino ona ostati normalna, morali su da preduzmu nešto u vezi sa tim. GRUPA je odlučila da je ubaci u PROGRAM ZAŠTITE. Niko se nije pitao od koga je trebalo štititi, ali svi su znali da nije normalno biti normalan.

Suvišna rečenica

Znaš, rekao je On, igrajući se ključevima, ja mogu sve da vas kupim i još da mi ostane.

Znaš, rekla je Ona, igrajući se salvetom, ono što ja imam ti nikada ne bi mogao da kupiš.

To je bio njihov poslednji razgovor, a mi, prisutni, nikada nismo saznali šta nije bilo na prodaju.

Bezazleno

Počelo je bezazleno. Valjalo se kao grudva snega, koja je postajala sve veća spuštanjem niz brdo. Samo, ovo nije bilo brdo. Bila je to planina. Samim tim i grudva je bila tolika da je niko više nije mogao ignorisati kad se zaustavila u podnožju. Ljudi, koji su tu živeli, plašili su se.

A onda je iznenada granulo sunce i grudvetina je počela da se topi. Ljudi su i dalje strahovali.

Mogu li bolje

Moji prsti čeznu za nekom novom tastuturom na kojoj bi lakše kuckali. Recimo, samo vrhovima dodirivali a slova bi se na ekranu videla. Ili da samo blago treperi iznad tipki i opet slova su na ekranu u nekom dokumentu. Čeznu prsti, odavno, ali mozak ne prima tu informaciju, jer, u stvari to bi trebalo obrnuto. Da moj mozak šalje impuls mom prstu, jednom, drugom, trećem, i tako uposliti svih osam dok palčeve ostavljam za space. Desni palac više udara space dok prsti leve šake brže kuckaju slova. Najmanji prsti ne rade gotovo ništa. Odmah ćete znati da mi daktilografija nije bila predmet u školi. Jer tamo se jasno zna asdf, mali, domali, srednji i kažiprst leve ruke, a jklč, kažiprst, srednji, domali i mali prst desne ruke.

Moraću bolje i brže ako želim da smislim novu priču. Moraću da želim. 

Ovaj dan je dan kao i ostali

Ako je tačno da je ovaj dan kao i ostali, čemu iščekivanje nečega? Čemu nervoza u stomaku? Čemu potreba za igranjem? Možda i za pevanjem. Ko zna?! Nije zbog praznika, sigurno. Mora da je nešto drugo. Kao. Onda, odjednom oči mi zasuze. Kao da bih plakala. Ne znam zašto. Jer, svakog dana me raduju male stvari. O velikim i ne razmišljam.
Pogled mi doseže iza sedme gore preko sedmog brda i tu se zaustavlja. Jer, dalje nema dalje. Jer, tu je mesto za poslednji pogled. Smestiću ga tu i sačekati da prođe to što treba da prođe. Posle će biti lakše. Valjda. Možda i neće. Ne znam. Ali, proći će.

Običan dan

Narator: Ovo je priča o jednom običnom danu.

Priča: Ne želim da bude običan dan.

Pisac: Danas je mnogo dosadno. Zato ću radnju smestiti u jedan kišovit dan.

Narator: Ovo je priča o jednom kišovitom danu i običnim likovima.

Likovi: Ne želimo da budemo obični.

Sufler: (Napiši da su neobični.)

Pisac: Dobro.

Narator: Ovo je priča o jednom kišovitom danu i neobičnim ljudima.

Prva scena

On: Ovo nije vreme za nas.

Ona: Ovo nije vreme za nas?

On: Ovo nije vreme ni za koga.

Ona: Ovo vreme je za smrt.

CEMB_strozzi_10_09

Nevidljivi ljudi u raskoraku

Znam da me vidite ali ipak prikrivate činjenicu da sam tu, iza dvostranog ogledala. Ispitujete, procenjujete i kladite se na stepen moje izdržljivosti u takozvanom nevidljivom stanju. Svakog dana po dva puta proveravate da li mi je svaki korak, od ukupno pedeset, do mesta ulaska u zatvorenu jedinicu, iste dužine. Da li je svaka vlas na svom mestu. Da li leva i desna ruka prave isti zamah u raskoraku. Da li je svaka reč izgovorena po dva puta. Onda, pedeset koraka nazad.

Svakog dana se smanjujem pod težinom torbe, koju osećam na svojim ramenima. Kad se teret izjednači sa mojom težinom, shvatićete koliko zaista nevidljivi možemo biti svi. 

vladimir_kush

Ponovo radi bioskop

U čast filma “Maratonci trče počansi krug“ i zahvalnost reditelju Slobodanu Šijanu i scenaristi Dušanu Kovačeviću za čuvenu repliku, parafraziram – ponovo rade prodavnice, piljarnice, krojačnice… Te tako, jednog lepog vanrednog dana uputih se kod krojačice.

– Želim da mi sašijete odelo, rekoh.

– Kakvo odelo želite, upita krojačica.

– Želim odelo po meri, ponovo rekoh.

– Aha, reče ona, takvo odelo već imam.

– Kako možete imati odelo za mene kad mi nikada niste uzeli meru?

– Ihaj, reče ona, imam ja i carevu meru!

U tom momentu odlučih da mi takvo odelo nije potrebno.

Kompozicija Mrtva priroda sa čovekom

Gledam iz svog ugla u vaš ugao. Ne vidim bogznašta.

Na stolu mrvice hleba. Vrapčje je vreme.

Suvi cvetovi bačeni u ugao predsoblja. I prevrnuta saksija.

Pocepana zavesa našla je put do poda.

Čovek na krevetu ne zna zašto je tu.

Polomljeno okno okupano kulminacijom svetlosti.

Probudi se, nešto se dešava

I  irisi su se probudili

U tvom oku nesnom ispunjenim

Probudio se i vetar

U kosi raščupanoj

U tri boje

U tvojim dlanovima miruju leptiri

Na tvojim usnama počiva

Odsjaj  Kasiopeje

Probuđena sam i jača

Zato se svetim

Svim tvojim

Stihovima kletim