Kompozicija Mrtva priroda sa čovekom

Gledam iz svog ugla u vaš ugao. Ne vidim bogznašta.

Na stolu mrvice hleba. Vrapčje je vreme.

Suvi cvetovi bačeni u ugao predsoblja. I prevrnuta saksija.

Pocepana zavesa našla je put do poda.

Čovek na krevetu ne zna zašto je tu.

Polomljeno okno okupano kulminacijom svetlosti.

Probudi se, nešto se dešava

I  irisi su se probudili

U tvom oku nesnom ispunjenim

Probudio se i vetar

U kosi raščupanoj

U tri boje

U tvojim dlanovima miruju leptiri

Na tvojim usnama počiva

Odsjaj  Kasiopeje

Probuđena sam i jača

Zato se svetim

Svim tvojim

Stihovima kletim

Marina II

U mom životu su bile dve Marine, koje su završile život pod tragičnim okolnostima. Ovo je priča o drugoj Marini.

Pre nekoliko godina, sretoh na ulici,  školsku drugaricu iz detinjstva. Nisam je odavno videla, izgubila sam je iz vida, a samim tim i  jedva prepoznala. Međutim, ona poče priču kao da je osnovna škola bila juče.

U stvari, povod za priču je bilo ubistvo. Naime, njen brat je ubio svoju trudnu ženu. A ona je svakom, koga bi srela, objašnjavala kako nije on kriv, kako se umešao nečastivi i nečasne sile, te sekta, i sve tako nešto. Ne sećam se šta sam joj tačno rekla. Možda, kako nije ona kriva za to. Ili, ne može ona da odgovara za njegove postupke. Ili nešto slično. Znam da joj je bilo teško. Ali, još teže je bilo porodici ubijene žene.

Ne mogu sa setim kad sam počela ozbiljno da razmišljam o tome šta je ispavno a šta ne, ali znam da mi je oduvek bilo važno da budem pomirena sama sa sobom. Zato poslednjih godina više obraćam pažnju na svoje, a manje na postupke drugih. Zato i nisam mogla da verujem u priču da nije on kriv, nego neko ili nešto. Teško mi je bilo da poverujem jer sam ga poznavala.

Sa druge strane, mrzim trenutke kada sam slaba. Ili sebe u tim trenucima? Zato i druge, kad su slabi, posmatram na drugačiji način.

P.S.

Svaka sličnost sa zločinom, koji se zaista dogodio, namerna je, iako mi nije namera da nekog povredim. No i danas, posle toliko godina, proganja me ova priča.

 

Danga (početak i kraj)

Snio sam strašan san.

Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. ‘Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna.

Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. „Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!“ pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

– Prostak! – izgovorim jetko i pljunem pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.

Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

* * *

* Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: – Šta hvalite vašeg Leara?… Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh… Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.

„Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!“ pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

Radoje Domanović

 

E, moj Radoje. Svašta i ti sanjaš. A umalo da dosanjaš.

Krojač

Sečem deo zgrade da ubacim prozor u svet, plavi pogled prepun svetlosti u noćima bez sna i noćima u snovima započetim. Sečem, seckam, krojim i uklapam. Odlično mi ide.  Šteta što je sve san.

Odjednom, pogledam kroz prozor i ne vidim ništa, otvaram vrata i ne vidim ništa, pokrećem usne – ne izlazi glas. Budim se uz krik. Neko drugi, umesto mene, u mom snu, i vrišti i kroji i uklapa san u san.

I nikad kraja snu u snu.

 

 

Ja ne nosim haljine

Šta obući?

Ispod hrpe neopeglanih i neodloženih stvari, još od krečenja i sređivanja novog ormara, virio je kraj crnog materajala sa belim tačkicama. Izvukoh. Mamina haljina!

Obukoh je onako neopeglanu. I evo me u njoj čitavo jutro u društvu sa majkom.

Paradoks

Umem ponekad da sanjam gluposti. Čuj, umem!

Eto, pre neku noć sanjam.

Slušam vesti. Javlaju je da je neki čovek, potpuno izlečen od korone, otpušten iz bolnice. Čim je ušao u kuću, umro je. Kažu, umro je od sterilnog prostora.

Bolje da je umro od života.

Digresija

Litohoro – Zevsovo kupatilo.

Među bogovima – boginja. Ona prava. Ovčja. Varičele. Variola vera.

Među jude. Među zviri i beštimje – On.

Sve je tu. Nadohvat. Ali, neuhvatljivo. Gubi se polako u toplom treperavom vazduhu iznad pločnika. Učini mi se da je On. Baš On, među gomilom. Ali ne može biti.

Treba biti iskren i priznati sebi da nikada i nije  bio On. Bila je to prikaza, koja nestaje među jude, među zviri i beštimje. 

Dobre vibracije

Treba mi malo pozitivnih vibracija. Na um mi padoše  Vibracije,  radio emisija koju je uređivao i vodio vodio Sloba Konjović. Pade mi na pamet i pozitivni ludak Zoran Modli, tip koji je u studio uletao na improvizovanoj lijani ili je emisiju vodio iz aviona, kojim je pilotirao. Zatim, tu je i Jura Stublić i stihovi Neka struje melodije, nada generacije, dobre vibracije…

Gde nestadoše dobre vibracije?

Za sve ovo vreme jedino moja jazica kobasica, moja Mila ne zaboravlja da šalje mnogo dobrih vibracija.

 

 

 

Igra očiju

Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim jos samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni jos ne čekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeci usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljitih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

Elias Canetti