Bilo bi lepo kad bi bilo

Dostigavši vrhunac u svom čekanju, više ne čekam jer je bilo dosta. Ne kažem da me ne zanima kafana, kafići i restorani. To me interesuje bezgranično, ali ne mora da me pozove neko ko mene zanima, može i neko drugi koga ja zanimam. Znači, može, ali ništa nije sigurno kad je u pitanju odlazak na neko od tih mesta. Ako se dogodi da me u ovom životnom trajanju pogodi nekakva sreća, neću znati da se ponašam kao sav normalan svet jer, već sada, zaboravila sam sitne i obične stvari koje mnogo znače.  Zaboravila sam ih sa tendencijom totalnog zaborava jer nema ko da mi pomogne da se prisetim. Sve je to tako strašno obično, strašno porazno, strašno dosadno, i…

Samo sam ja suviše svoja, suviše neobicna, suviše teška i sve drugo suviše. Samo se borim sa sobom i gubim. Stalno gubim. Snagu, Nerve. Energiju. Vreme. Sebe.

Najteže je čuvati sebe. I od drugih i od sebe.

Bilo bi lepo kada bih mogla da zaboravim neke deliće prošlosti, ili ih bar ublažim u svojim razmišljanjima, ionako već ublažene a bolne.

Bilo bi lepo kad bih imala neko svetlo, makar zeleno, da osvetlim jedan deo puta kojim ću ići, da gvirnem malo i pripremim se.

Bilo bi lepo kada bih mogla da živim u sadašnjosti svaki minut jer je on nekada vazniji od godine.

Bilo bi lepo kad bi bilo lepo.

Stojim na odmorištu stepeništa. Čekam da se pojavi odnekuda. Nervozna sam, ali mi ne smeta, jer sam rešila da istrajem do kraja u odluci koju sam donela, da ništa ne ostavljam nezavršeno. Kao i obično, neko od nas je stvarno smotan, nisam bila na mestu gde je očekivao, kao da ja znam gde je to mesto, malkice je tražio, tražio i na kraju pozvao.

Mislim, mi imamo dobar prosek izlazaka, za tri meseca, ukupno četiri. To ne znači da se žalim, jer uredno se javljao telefonom, Ali, ne znači ni da sam zadovoljna. U stvari, ne znači ništa značajno.

Najzad. Sedimo jedno preko puta drugog. Gledamo se i svako nešto misli, ali ne govori to, već neke druge banalne nezanimljive stvari. Nije lako ni meni ni njemu. Samo, jos ne znam, šta je to što nas opterećuje i ne da nam da počnemo početak.

Čega se to plašimo?

Tragedija

Marija Olga je očaravajuća žena. Posebno deo po imenu Olga.

Udala se za velikog i kršnog, pomalo nespretnog momka, koji je bio pun častoljubivih ideja, postrojenih kao drveće na šetalištu.

Ali, deo kojim se udala bio je po imenu Marija. Njen deo Olga je ostao slobodan i potom je sebi našao ljubavnika koji je živeo u obožavanju njenih očiju. Ona nije mogla da razume zašto bi se njen muž razbesneo i prebacivao joj neverstvo. Marija je bila verna, savršeno verna. Šta mu je trebalo da se petlja sa Olgom? Ona nije razumevala da on ne razume. Marija je ispunjavala svoje dužnosti, deo Olga je obožavao svog ljubavnika.

Zar je ona bila kriva za svoje dvostruko ime i za posledice do kojih ono može dovesti?

Tako je ona, kada je muž zgrabio pištolj, širom otvorila svoje ogromne oči, ne u strahu, već začuđena, jer nije mogla da razume tako aspurdan potez.

Ali, dogodilo se da je muž pogrešio i ubio Mariju, deo koji beše njegov, umesto da ubije Olgu. Olga je nastavila sa životom u naručju svog ljubavnika, i mislim da je još uvek srećna, veoma srećna, jedino što oseća da je pomalo sakata.

Vicente Garcia – Huidobro Fernandez

Iluzija

Sve osobe,

svi događaji u tvom životu

tu su jer si ih

sam tu doveo.

Od tebe zavisi

šta ćeš odabrati

da sa njima učiniš.

Ričard Bah, iz knjige Iluzije

Vrapčić

Ne postoji

problem

koji u rukama ne nosi

dar za tebe.

Tražiš probleme

jer su ti potrebni

njihovi darovi.

 

Ričard Bah