У трептају ока

Оно што се препозна у првом моменту, у трептају ока, запамти се.

Али, то је оно, што прво нестане. У трептају ока. На крају.

Мека прича у прашини

Простор у антипсихијатрији

Станимир Трифуновић

Има перцепција које се противе чињеницама и формалној логици, а ипак опстају и својим истрајавањем не само да противурече Русоовој тези да је „човек рођен слободан, а ипак свугде у ланцима“, већ напротив, болно сведоче да је целокупни живот процес индивидуалног ослобађања од негви унутрашњих страсти и спољашњег надзора. Ето, отуд, лаког и једноставног начина читав живот претворити у психијатријски проблем који треба третирати доктринама медицинске науке, јер, сложићемо се, нема безболног начина којим би се могло стићи на крај таквог пута и при томе, не остати идентификован, и напослетку, класификован.

Рукопис пред нама је усамљени покушај да се на циљ приспе упркос свим претњама конформизма и владајућих идеологија, са јавне, и моралним искушењима са интимне стране. У том смислу, у свом екстремном тематском распону и исповедном наративу, смештен је у проказаном, и готово забрањеном простору антипсихијатрије. Ауторка му, на техничко-стилском нивоу, складно свом образовању, учитава аспекте кинематографске перспективе, прецизније, својих стручних интерпретација, те се повремено може стећи утисак да је реч о интимном поетском омнибусу. Не ради се овде само о закључку или пукој фрази, већ о нечему истински дискретно-индискретно исповедном, што превазилази слутњу и залази у идиосинкратичну непосредност доживљаја, готово по правилу, болно самоспознајног. Но, има ли инспирације изван патње. Списатељско-технички, што читаоца свакако мора да обрадује у поплави филозофирантски опширних и/или вулгарно банализованих манускрипата, ауторка негује једноставност израза која продубљује мистичност борбе етичких вредности које заступа спрам униформних и строгих модалитета друштвеног надзора. Руковођена личним мотивима, неке приче пише у трећем, а неке у првом лицу, неке контемплативно своди на три реда док поједине елаборира на пар страна, и (не)свесно одбијајући да прави компромис са стандардима књижевно-стваралачких начела, те понекад треба уложити додатни напор да бе се успоставила сазнајна резонанца са поруком коју шаље читаоцу, или барем са доживљајем сваке појединачне приче коју треба апсолвирати. И зато, нећете бити усамљени ако вам се поетска нота са хаику призвуком понекад наметне као примарна асоцијација. Оно што јединственом, у извесној мери узнемирујућем углу посматрања даје нарочиту посебност, јесу боје и валере које на пркосан начин из њих исијавају. Докучити нијансу која дискриминише линију узрастања и личне, субјективне победе над мноштвом, коју читалац препознаје и себи самом поставља као изазов, није лако, а можда ни могуће. Она је дубоко поринута у индивидуалност појединца (посматрача,читача) и надасве детерминисана (не)успостављеном суптилном равнотежом између постигнуте личне аутономије, са једне стране, и „бриге“ коју „одговорне“ институције државних апарата савремене цивилизације покушавају да спроведу над појединцем, са друге стране. „…ИЗА унутрашње стрaнe зида“, како закључи ауторка у причи Behind the wall. Или, „ИСПРЕД унутрашње стране зида“, како претпостави апсолутно форматирани, друштвено прилагођени појединац, тј. моја маленкост. Разлика је веома важна. Она је – суштинска.

(Збирка прича објављена у ИК “АЛМА“, јул 2023.)